Iva Damjanovski: Danas svi imaju lica, najčešće dva

Apsolutna sloboda

Moj kavez je zaključan.
A ja sanjam
Apsolutnu slobodu
Čistu i svetlu
Kao bela zastava
Kojom mašem
Ali, moj kavez je zaključan
I kolko god molila
I kolko god udarala
Po rešetkama
Ne dozvoljavaju mi
Da uđem unutra.

Septembar 

Bio je to lep dan,
dan kada sam se udavila.
Bio je sunčani avgust
i rodilo se mnogo novorođenčadi.

Rađali su se s rukama ispruženim uvis
ka bolničkim tavanima,
vrišteći uplašeno:
Dolazimo u miru!
– kao upozorenje.

Bio je to lep dan,
dan kada sam se udavila.
Bio je sunčani avgust
i bilo veoma toplo.

Nikada nisam mogla da podnesem vrućinu.

Ušla sam u vodu,
a zaboravila kamenje
koje su mi stavljali u džepove
da ne bih odletela.

Kažu da neko kamenje
stavlja pesnike u džepove
kada želi da se udavi.

Ruke

Vreme i ja
Trčimo pšeničanim poljem.
Trčimo držeći se za ruke,
kotrljamo se
i okrećemo se ukrug
i dok žurimo
zemlja ispod naših bosih nogu
pretvara se u asfalt,
a pšenica u glad.

Vreme i ja
još uvek trčimo,
samo što nam sada krvare stopala
i više se ne držimo za ruke.

Dvoumljenje 

Sva sunca
su crvena i okrugla
pre zagrevanja.
Kao sve glave
šibica
pre paljenja.

Zato sam ponekad zbunjena,
da li pališ zoru
ili samo cigaretu.

Identitet

Ja ne znam ko sam.

I ja lično
ne želim biti ličnost.
Danas svi imaju lica,
najčešće dva.

Možda bih htela da budem ptica
i imam krila umesto lica,
kao svaka ptica što ima krila
najčešće dva.

Kako ću odlaziti

Odlaziću
velikim koracima
bez blagoslova,
bez prekora,
odlaziću tiho,
vekovima
i niko neće ni
primetiti
da me nema
kada budem odlazila.

Odlaziću
romantično,
sarkastično,
odlaziću istinski,
plastično,
odlaziću daleko
u neku drugu glad,
u neki drugi grad,
u nepovrat.

Odlaziću
u neprijatnoj tišini,
odlaziću brzo
i bez milosti
i zauvek
i tada,
kada budem odlazila
niko mi neće reći
zbogom.
To me vuče,

zato odlazim
sporo,
neslavno,
besramno,
po ovom širokom
i ravnom.
O, Bože,
odlaziću slobodno,
kada bi samo mogao
biti slobodan
onaj koji odlazi.
To me vodi
zato ću odlaziti
bez ičega na putu,
odlaziću kao jato
i niko neće moći
da me zaustavi.
Odlaziću
za besmrtnost,
negde gde
neće biti zemlje
u koju će moći
da me sahrane.

Odlaziću,
obećavam.
I odlaziću
bez ispraćaja
i skorog vraćanja.
Odlaziću
a da nikome ne nedostajem,
a da nigde ne ostajem,
odlaziću u progon.
Neću bežati.

Odlazim
sada.

Odlazim
praznih ruku
i pre toga počistiću
da ne bih ostavila ništa
iza sebe.
Odlazim bez glasa
i bez traga.
Bestraga!

Odlazim
da bih se rodila.
Odlazim kući.

Zašto umiremo?

Pa, to je lako,
nama je krv napravljena od gvožđa,
a gvožđe rđa od kiseonika.
Zato umiremo:
svaki put kad udahnemo,
krv nam se pretvora u rđu.

Naiva

Zima nosi svetle noći
i tamne dane
zima nosi rasplakane oblake
i nasmejane snegove.

Zima nosi hladno nebo
i tople domove
zima nosi crne šalove
i bele grobove.

O pesnikinji:

 Iva Damjanovski je rođena 1996 godine u Skoplju. Diplomirala na Katedri za pijano na Fakultetu za muzičku umetnost u Skoplju. Autor je naučnog članka „Scensko delo budućnosti: savremeni performativni fenomen u muzičkoj i dramskoj umetnosti, njegov razvoj i komunikacija sa publikom“ objavljen u naučnom časopisu „Ars Academica“ (2016). Dobitnica je nagrade „Igor Isakovski“ za najbolji debitantski pesnički rukopis, te 2017. godine izdavačka kuća „Blesok“ objavljuje njenu prvu knjigu pesama „Oni“ („Тие“), koja je kasnije preobjavljena u izdavačkoj kući „PNV publikacije“ („ПНВ публикации“). Objavila je svoje pesme u časopisu „Rukopisi 40“. Organizator je, režiser i izvođač koncertnih projekata „Monohromatika“ i „Monolozi“ (2018). Izbor pesama za Enklavu je iz njene knjige „Oni“, te iz neobjavljene knjige „Dvoumljenje“ („Двоумење)“.

O prevodiocu:

Đoko Zdraveski (Skoplje, 1985) diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno radi kao bibliotekar na Katedri za makedonski jezik i južnoslovenske jezike na Filološkom fakultetu u Skoplju. Objavio je četiri knjige poezije: „Palindrom sa dva n“ (2010), „Kućica za ptice selice“ (2013), „Ljubavina“ (2016) i „Dedikar Ikaral“ (2017), te knjigu kratkih priča „Duži stvarnosti“ (2019).