Igrokazi putokazi

Iskustvo čitanja poslednje zbirke poezije Dragana Markovića ništa tačnije ne određuje od njenog podnaslova. „Jurodive pesme” govori onaj čije ponašanje okolina može smatrati nerazumnim, ali koje jeste podvig po sebi. Kako jurodivi iznenađuju nekonvencionalnim delanjem protivno društvenim i moralnim normama, bivajući spremni i na odricanje od svega ovozemaljskog, pa i od svojih najbližih, tako i pesnički subjekt Markovićeve poezije uzima pogled iskosa, progovara zaumnim glasovima, novim rečima i neuobičajenim sintaksičkim sklopovima. Pod maskom bezumnosti, potpuno bestidni, jurodivi su u stanju da primete sve anomalije ovog društva i da na njih bez oklevanja ukažu. Rugajući se tom svetu, najčešće u formi groteske, iz njh progovara upravo najveća ljubav prema tom svetu. Svojim rečima oni bližnje upućuju na preispitivanje vlastitog ponašanja, usmeravajući ih na put samospoznaje i preobražaja. Iako se i njihov govor razlikuje i mogu ili tihovati ili ispuštati neartikulisane glasove kroz dodatno pojednostavljene iskaze, iza njihovih često apsurdnih poruka, krije se duboki smisao i opomena, pa čak i predviđanje budućih događaja.

Ostajući u okvirima već ranije ustanovljene poetike igara – jezičkih i logičkih –  Markovićev homo ludens dodatno je oblikovan maskom jurodivosti, koja se otkriva najpre u karakteristikama njegovog jezika, odnosno u morfološkim, tvorbenim, i sintaksičkim kategorijama. Da je igra najvažnija osnova ove poezije, govori i sam naslov. U njemu je naziv čuvene dečije igre koja odoleva vremenu. Nikakve spoljašnje igračke za nju nisu potrebne. Kao u Popinim igrama, i ovde je čovek samom sebi rekvizit. Tačnije, njegova ruka koja menja obličja, i gde svaki od predstavljenih oblika – kamen, papir ili makaze – može da nadjača jedan ili da strada od drugog. To je igra u kojoj postoje jasna pravila o tome ko pobeđuje, ali je i igra slučajnosti koja nikada ne mora imati pobednika i pobeđene. Upravo o tome govori i prološka pesma koja otvara dramu ove zbirke precizno fragmentirane strukture i brižljivo biranog sklopa. Od Prologa do Epiloga, ređaju se pesme u još šest ciklusa: Kamen, Papir, Makaze, Kost, Koža i Ubizub. Već u samim naslovima ovih ciklusa raspiruje se igra do smrti – do kosti, kože, zuba – da bi epiloška pesma „Apokaliptikum celodnevni” ukazala na neprekidnost savremene apokalipse. Zatvarajući krug sa prološkom pesmom „Ras-po-red”, ona potvrđuje ovaj karnevalski svet, svu njegovu grotesknost – crno pile stasava na žabljoj sisi – našu uronjenost u sveopštu izgubljenost, gde smo istovremeno i žrtve i dželati neprekidne igre – Posusmo se katranom i belim perjem.

Od prvog ciklusa, pojavljuju se jezičke konstrukcije koje odgovaraju jeziku jurodivog: ako kamena ne / neka neko i mene mak ne („Kamen”); migrant miluje malog i bijelog psa boje mjeda / i smije se ga ljubi („Barabar”); seo na biciklence i odjurio u podne ga onde („Točkovi”). U domenu proročkih jurodivih iskaza čitamo i pesmu „Kako se zakašljemo”, koja kao da je ostihovljena za vreme pandemije koja steže dok ove redove pišemo: A šta ako ima u se kakve boleščuge / [...] / smlatite ga otmite mu opiljke i pljuge – jer je naš svet opipljiv jedino u podelama i nasiljima. Opomena jurodivog je i „Prah i pepeo” sa ekspliciranom poukom: budete li bar plamičci u sopstvenoj tami / neće vas se postideti kukavno stoleće. // Čuvajte se onog što se tuđe baklje lati. Kao i do sada, Markovićeva poezija koja pokušava da u stihovima uopšteno kazuje, peva neosetljivost, pohlepu ovog vremena i zakon kapitala kojim se sve ravna.

Ciklus Papir kroz strašnu ironiju – stomak mi je lepa krvozemna kaša („Slamka”), pojašnjava da je čovek osuđen da nosi teret veći od sebe („Štit”). U ciklusu Makaze, jurodivi je progovorio sam o sebi: bilo mi teško plakô sam / kad me se rod odrica / al šta ću / cel vek sam inokosan / jednom prepun modrica / bar zaspaću („Dubl”). Veoma jezovitu sliku izdajstva tematizuje i pesma „Štela” koja u određenim crnohumornim slikama, igrivom ritmu distiha, kazuje sistem po kojem oduvek funkcioniše prijateljstvo, a sve po principu „oko za oko, zub za zub”. To su te naše bezočne igre na koje smo svikli u zemljama „bezemljaša”. Ciklus Kost pak razvija jednu poetičku misao – da bol nas ojeziči („Vez”). Ljudska nevolja, nezadovoljstvo, bol, nedostatak, prećut, rađa reč ali i pesmu. Otuda je i poezija neobičit govor / koji nas otključava. Ona je forma odrastanja, napuštanja sigurnog, a bol je spasonosan – učim se da bol ugostim čista srca („Odvikavanje”).

Markovićeva igranja jezikom, zvukom i smislom („Prigodna”, „Kov jezikov”, „Svejednoć”) prisutna su u ritmom razgaljenim stihovima, čija značenja ostaju u sferi gorkih iskustava. U jezičko-logičkim poigravanjima zastupljena su i ona na etimološkom poreklu i tvorbenoj osnovi. Reči bivaju rastavljane na delove, a onda dalje ulaze u morfološko-tvorbene igre korena i brojnih proizvoljnih nastavaka, gde se smisao lovi u mreži raspuklih zvukova. Još jednom, jurodivi će i o sebi govoriti kroz sličnu igru spajanja „elemenata” – srastemo sumanuti ja i Ja u tja-spoj. // Nosim te u zubima, odjek odrazu mni / dobro mi došo komšo, jatače zaumni („Jatak”). Posebno kada jezik od gradivnog uđe u središte metapoetičkog interesovanja, progovore i mnogobrojni pesnici u Markovićevom stihu, pa tako i majstor korišćenja zvukovnog potencijala jezika i paradoksa, Momčilo Nastasijević – obasjaj me crnom žiškom („Samorast”); moj crni poj će radosti zadati („Ovuda”). U ciklusu Koža i dalje pratimo to razbijanje jezika, kroz specifične upotrebe govornih idioma i izreka, a od neologizama ili retkih i zaboravljenih reči, nekih usnulih folklornih korena koje Marković reaktivira kako bi označio jurodivost svog pesničkog subjekta, mogao bi se sastaviti čitav leksikon, njegov kov jezikov. Ciklusom Ubizub se završava ova zbirka, kroz niz kratkih pesama-slika o varkama, koje se usitinu i mogu ređati u nedogled („Zabrojati se”).

Svakom sledećom zbirkom, Marković produbljuje svoju poetiku jezičkih igara, raskriljuje svoj zaumni leksikon koji govori zvukom kao dodatnim izvorom smisla. Na to nedvosmisleno ukazuje povlašćeno mesto koje je u naslovu ove zbirke dobila igra. Koliko u tome možemo videti preobražaj modernističkih paradigmi nastasijevićevskog tipa, koliko ushićenost stiha tražiti u folkloru, toliko sva ta pesnička iskustva spaja jedan jurodivi um koji iskosa peva o svetu današnjem. Čuvajući se od preteranih naratvizacija, eksplikacija, zavijanja u prozaična iskustva, jezik Markoviću obezbeđuje autentičnost i u okvirima sveukupnog savremenog srpskog pesništva, kao srećno pronađena i uspešno očuvana igra našeg (pra)detinjstva.

Biografija:

Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina“ uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.