Nikola Madžirov: U dlanovima čuvam dom

SENKE NAS MIMOILAZE

Jednog dana ćemo se sresti,
kao brodić od papira i
lubenica što se hladi u reci.
Nemir sveta će
biti sa nama. Dlanovima
ćemo pomračiti sunce i s fenjerom se
približavati.

Jednog dana vetar neće
promeniti pravac.
Breza će spustiti lišće
u naše cipele pred pragom.
Vukovi će krenuti
tragom naše nevinosti.
Leptiri će ostaviti
svoj prah po našim obrazima.

Jedna starica svakog će jutra
pričati o nama u čekaonici.
I ovo što govorim
već je rečeno: čekamo vetar
kao dve zastave na graničnom prelazu.

Jednoga dana sve će nas senke
                                               mimoići.

DOM

Živeo sam na kraju grada
kao ulična lampa kojoj niko
ne menja sijalicu.
Paučina je držala zidove skupa,
znoj naše spojene dlanove.
U preobražajima nevešto sazidanog kamenja
krio sam plišanog medu
spasavajući ga sna.

Danonoćno sam oživljavao prag
vraćajući se kao pčela koja se
uvek vraća na prethodni cvet.
Bio je mir kada sam napustio dom:

zagrizena jabuka još nije potamnela,
na pismu je bila marka sa starom napuštenom kućom.

Ka tihim se prostorima od rođenja krećem
i poda mnom se praznine lepe
poput snega koji ne zna da li zemlji
ili vazduhu pripada.

NE ZNAM

Daleka je svaka kuća koju sanjam,
daleki su glasovi majke koja me
poziva na večeru, a ja trčim ka poljima žita.

Daleki smo mi kao lopta koja promašuje go
i odlazi ka nebu, živi smo
kao termometar koji je tačan samo onda kada
pogledamo ka njemu.

Daleka stvarnost svakog me dana ispituje
kao nepoznati putnik koji me budi na pola puta
s pitanjem „Je li to taj autobus?“
a ja mu kažem „Da“, a mislim „Ne znam“,
ne znam gde su gradovi tvojih predaka
koji žele da napuste sve poznate bolesti
i lekove spravljene od strpljenja.

Sanjam o kući na bregu naših žudnji,
da gledam kako morski talasi iscrtavaju
kardiogram naših padova i ljubavi,
kako ljudi veruju da ne bi potonuli
i koračaju da ne bi bili zaboravljeni.

Daleke su sve kolibe u kojima smo se krili od kiše
i od bola srna što umiru pred očima lovaca
pre usamljenih, nego gladnih.

Daleki trenutak svakog mi dana postavlja pitanje
„Je li to taj prozor? Je li to taj život?“, a ja mu kažem
„Da“, a zapravo „Ne znam“, ne znam kada će
ptice progovoriti, a da ne kažu „Rat“.

OBIČNA LETNjA NOĆ

1.

Tako izgleda spuštanje obične letnje noći:
preljubnica izlazi na balkon
u svilenoj spavaćici koja propušta
trepet zvezda, grančica pada iz kljuna
ptice koja u san tone pre no što je sagradila dom,
jedan vojnik spušta državnu zastavu
s majčinim pismom u džepu i
atomske probe u utrobi zemlje
tajno oživljavaju mrtve. Neko u tom trenutku
tiho tumači vizantijske neume,
drugi prepravlja egzoduse balkanskih
i građanskih ratova u ime univerzalnih
istina. U fabričkim dvorištima
spavaju statue učesnika u
poništenim revolucijama, po skladnim
grobovima plastično cveće gubi
boju a prirodno formu,
i ovo spokojstvo mrtvih
od kojih smo se oprostili
nije naše.

2.

U selu s tri osvetljena prozora
jedna vračara proriče samo
ozdravljenja, ne i oboljevanja.
Talasi izbacuju boce
koje celo more mogu upiti u sebe,
strelica na znaku za obavezni pravac
pokazuje ka Bogu,
ribar otkida parče neba
zabacujući udicu ka reci,
siromašno dete traži Malog Medveda
i planetu s koje bi voleo da potiče,
ispred praga ubice s alibijem
jedno pero pokušava da poleti.
Tako izgleda spuštanje obične letnje noći.
Grad sagoreva u crvenilu mesečine
i protivpožarne stepenice kao da vode ka
raju, čak i onda kada se
svi
  spuštaju
               niz
                   njih.

ZA NAMA

Jednog dana neko će složiti našu ćebad
i poslati je na hemijsko čišćenje
da iz nje istre i poslednje zrno soli,
otvoriće naša pisma i slagati ih po datumima
umesto po iščitanosti.

Jednog dana neko će razmestiti nameštaj u sobi
kao šahovske figure na početku nove igre,
otvoriće staru kutiju za cipele
u kojoj čuvamo otpalu dugmad sa pidžama,
neistrošene baterije i glad.

Jednog dana vratiće nam se bol u leđima
od težine hotelskih ključeva i
sumnje s kojom nam recepcionar pruža
daljinski upravljač.

Tuđa sažaljenja krenuće za nama
kao mesečina za zalutalim detetom.

OTKRIVANjE

Već odavno nikome ne pripadam
poput novčića palog s ruba stare ikone.
Rasut sam među stroga nasleđa i zavete
iza roletni spuštenih sudbina.
Istorija je prva granica koju treba da pređem,
čekam glas izdvojen iz sazvučja poslušnosti
koji će izvestiti o tome koliko sam daleko.
Poput bronzanog spomenika pod zvezdanim trgom sam
na kom ptice vežbaju himne nade.
Na ljusci jajeta ja sam slepljeno pero
koje o preranom odlasku govori i
novi život najavljuje.
Dom mi se svakog dana
pod šatrom sveta tajno menja,
samo je detinjstvo kao med
koji ne dopušta tuđe tragove u sebi.

KAZALjKE SATA

Nasledi detinjstvo iz albuma.
Prenesi tu tišinu
što se širi i skuplja kao
jato ptica u letu.
U dlanovima sačuvaj
nepravilnu grudvu snega
i kapi što se spuštaju
po liniji života.
Izgovori molitvu
sklopljenim usnama:
reči su seme što pada u saksiju.

Tišina u utrobi se uči.

Pokušaj da se rodiš
kao velika kazaljka u ponoć
i sekunde će te očas preteći.

BRZ JE VEK

Brz je ovaj vek. Da sam vetar,
ljuštio bih kore drveća
i fasade zgrada na periferiji.

Da sam zlato, krili bi me u podrumima,
u trošnoj zemlji i među slomljenim igračkama,
očevi bi me zaboravili, a njihovi sinovi
trajno pamtili.

Da sam pas, ne bih se bojao
izbeglica, da sam mesečina, ne bih
se plašio smrtnih kazni.

Da sam zidni časovnik,
skrivao bih pukotine na zidu.

Brz je vek. Preživljavamo slabe zemljotrese
gledajući ka nebu, a ne ka zemlji.
Otvaramo prozore da uđe vazduh
sa mesta gde nikada nismo bili.
Ratovi ne postoje, jer svakog dana neko
ranjava naše srce. Brz je vek.
Brži od reči.
Da sam mrtav, svi bi mi verovali
kada ćutim.

PRE NAŠEG ROĐENjA

Ulice su bile asfaltirane
pre našeg rođenja i sva
sazvežđa već su bila formirana.
Lišće je trulilo
uz ivicu trotoara.
Srebro je tamnelo po
koži radnika.
Nečije kosti rasle su
dužinom sna.

Evropa se ujedinjavala
pre našeg rođenja i kosa
jedne devojke spokojno
se širila površinom
mora.

EPOHE ČEŽNjE

Stojim pritajen
kao galeb koji čeka da riba poleti.
Putnici s istim zavetima i očekivanjima
smenjuju se na pristaništu,
godine sporo klize po jedrima
kao kišnica po loše poravnatoj stazi.
Epohe čežnje završavale su iza horizonta,
u selu na obali gde je jedna starica noću
krila novac u marami koja
je nekad pokrivala njenu kosu.

SAVRŠENOST ZABORAVLjENIH

Granice su se uvlačile u mene
kako zrak
u oči ubijenog jelena.
Moj pogled plovio je kroz kišnicu
u praznim saksijama,
sećanja su prolazila kroz moje grudi
da izgnaju zaostale reči. I moj kašalj
bio je poziv ka nekome koga nema.

Mogao sam da spavam na klupama krhkog svedočanstva,
da saosećam sa zastavama što se vijore bez vetrova
i da ne živim savršenost
zaboravljenih. Mogao sam da ćutim
iako nisam sreo ikonu
sa prstom preko usana sveca.

CRNO MAJČINSTVO

1.

Zapali moje detinjstvo, majko,
i uspavaj me nad njegovim pepelom,
zapali kamenje u zidu
i ono u mojim dlanovima –
mozaiku svih milovanja i udaraca.
Zapali bolnički krevet
i prašinu u zidnom časovniku,
zapali sve puste hodnike
u prepunim kasarnama
i sve senke zastava
koje se menjaju,
zapali svoju nerođenu decu
i antene usmerene
ka avionima koji padaju,
zapali sve terase
koje su nas uzdizale
i kada smo bili na kolenima,
zapali moje dete
koje nije nasledilo ime
već udaljenost za koju
ne zna da je ljubav,
zapali sve albume
u kojima te nema
jer samo tako možeš, majko,
da budeš prisutna
u utrobi svoga deteta.

2.

Potopi sva veštačka jezera, majko,
i ribe u supermarketima,
i ključeve od kuća zaštićenih zakonom,
potopi debla koja
će postati hartija i senke
na nečijem grobu,
potopi sva sunca i potopljene brodove
i senke noćnih ptica
i tunele pune minerala,
zalutalih misli i farova,
potopi sobu
u kojoj sam vodio ljubav
dok je jedna biljka rasla u saksiji, majko,
potopi moju žeđ za domom
koji će me napuštati,
jer kako bih se inače vratio, majko,
ako ne proliješ vodu za mnom,
ako ne potopiš sve moje tragove.

3.

Zapali more detinjstva, majko,
i uspavaj me na njegovom dnu.

GRADOVI KOJI NAM NE PRIPADAJU

U tuđim gradovima
misli spokojno lutaju kao grobovi
zaboravljenih cirkuzanata,
psi laju na kontejnere i
pahulje koje padaju u njih.

U tuđim gradovima neprimetni smo
kao kristalni anđeo zaključan u
neprovetrenoj vitrini, kao drugi zemljotres
koji samo razmešta ono već razoreno.

ONAJ KO PIŠE

Ti pišeš. O stvarima koje već postoje.
A kažu da se budiš.

Ćutiš. Kao potopljena mreža
ribokradica. Kao anđeo
koji zna šta će zadesiti noć.

I putuješ. Zaboravljaš,
da bi se vratio.

Ti pišeš i ne želiš da se sećaš
kamena, mora, vernika
koji spajaju razdvojenih dlanova.

IZREČENO NAS PROGONI

Dali smo imena
divljem rastinju
iza nedovršenih zgrada,
imenovali smo sve spomenike
naših porobljivača.
Decu smo krstili
ljubavnim nadimcima
izvučenim iz pisama
samo jednom pročitanih.

Posle smo krišom tumačili potpise
na dnu recepata
za neizlečive bolesti,
dvogledom smo približavali dlanove
opraštanja priljubljene
uz prozore.

Reči smo ostavljali
ispod kamenja pokopanih senki,
na brdu koje čuva eho
predaka neupisanih
u porodično stablo.

Ono što smo rekli bez svedoka
još dugo će nas progoniti.

Zime su se namnožile u nama
a da nisu bile pomenute.

OKO

               za Vaska Popu 

Otvori jedno oko –
horizont je u zatvorenom.

Otvori školjku –
samoća neće pobeći. 

Kamenje na dnu ispija vreme,
mrtve ribe plivaju ka suncu.

Otvori jedno oko. 
Svet je mlado drvo na gradilištu,
prozori su reke naše nesigurnosti.

Otvori nebo.

U dlanovima čuvam dom –
sobu za molitve u bolničkom dvorištu.

VIDEH SNOVE

Videh snove kojih se niko ne seća
i plač na pogrešnim grobovima.
Videh zagrljaje u avionu koji pada
i ulice otvorenih arterija.
Videh vulkane koji spavaju duže
od korena porodičnog stabla
i jedno dete koje se ne plaši kiše.
Samo mene niko nije video,
samo mene niko nije video.

O pesniku:

Nikola Madžirov (pesnik, esejist, prevodilac) rođen je 1973. godine u Strumici, Makedonija. Poezija mu je prevedena na četrdesetak jezika i objavljivana u časopisima i antologijama u Makedoniji i inostranstvu. Za poezija iz knjige Premešten kamen (2007) dobio je istočnoevropsku pesničku nagradu «Hubert Burda» i «Braća Miladinovi» na Struškim večerima poezije. Za zbirku Zaključani u gradu (1999) dobio je nagradu «Studentski zbor» za najbolju debitantsku knjigu, a za knjigu Negde, nigde (1999) nagradu «Aco Karamanov». Pre tri godine dobio je «Xu Zhimo Silver Leaf» nagradu za evropsku poeziju na «King's Collegu» u Kembridžu. Bio je urednik poezije u časopisu za književnost i kulturu «Blesok» i jedan je od koordinatora međunarodne pesničke mreže «Lyrikline». Na njegove stihove muziku je komponirao američki džez kompozitor Oliver Lake, suradnik i aranžer Björka i Lou Reeda, kao i italijanski kompozitor klasične muzike Angelo Ingleze. Poljski pesnik i esejist Adam Zagajevski napisao je: "Pesme Nikole Madžirova su kao slike ekspresionista: ispunjeni gustim, energičnim potezima kao da izranjaju iz imaginaciju i vraćaju se u istom trenutku natrag prema njoj, kao noćne životinje ulovljene farovima automobila.”. Mark Strand piše: “Poezija Madžirova je kao otkrivanje novu planetu u solarnom sistemu imaginacije.”, a Tomaž Šalamun: "Nikola Madžirov stvorio je nežnost, milinu, gromoglasnu tišinu. Snagi je vratio prostor i mir.”

Dobitnik je više međunarodnih književnih stipendija: «International Writing Program (IWP)» Univerziteta Iowa u SAD-u; «DAAD» u Berlinu; «Civitella Ranieri» u Italiji; «Marguerite Yourcenar» u Francusku; kao i rezidencijalne stipendije u Beogradu («Krokodil»), Splitu i Tirani u saradnju s “Traduki”. Na makedonskom preveo je stihove sledećih autora: Yehuda Amichai, Li-Young Lee, Georgi Gospodinov, Vasko Popa, Novica Tadić, Zvonko Karanović, Ana Ristović, Vojislav Karanović, Petar Matović, Gojko Božović, Nenad Šaponja, Faruk Šehić, Asmir Kujović, Danijel Dragojević, Zvonko Maković, Delimir Rešicki, Tatjana Gromača, Marko Pogačar, Ivica Prtenjača… Živi u Strumici.

O prevoditeljki:

Biljana Andonovska (1981, Beograd) Radi u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Bavi se teorijom i istorijom književnosti, francuskim i srpskim nadrealizmom, avangardnim poetikama i štampom. Prevodi sa makedonskog.