Nikola Đurica: Rekli su odustani

Rekli su odustani

Čitavog oktobra dozivao sam ga
izvlačio iz senki pekara u koje su ga smeštali
biće drugog, vlažnog sveta, pojavio se najzad
lavež, njuška, sve tri noge, rep.

Daleko od doma

Ulice su mokre
a od snega ni traga

psi laju
ali ništa ne teraju

nijedna zastava
više nije crveni plašt

uvlačim rogove
i ćutim kao zima

čekam da se završi
ovo sa svetlima

pa da počne
neko drugi, drugi ja

ne gledam unapred
sve stiže nepozvano

do mene
prosjak, muzičar

iza, 365 novih lica.
Dosada.

Zeleno i ispod, plavo

Danas bio u bolnici.
Hodati sada ima drugo značenje.

Svi smo leševi
samo su ovi bliže zemlji.

Okolo se grlilo, zabrinuto gledalo
zvuci kao tihi vodopad.

Ovde smo slučajno
samo je sa nekih sva boja spala.

Ništa me ipak nije rastužilo –
spoznaja toga za tugu sasvim dovoljna.

Možda sam očvrsnuo kroz tri decenije
među mrtvima kojima nosim mandarine.

Čovek sa problemima

Radim stvari koje ne bi trebalo
a ono što moram ne smem.

Kada mi dojadi da mislim o tome
izađem i cepam drva.

Vlaga i zemlja
kiša pada zajedno sa sekirom.

Dvorište odjekuje
ptice odgovaraju tišinom.

U meni postoji dvorište

Pupe kese i bolesni golubovi
pred ružičastom zgradom
umesto kiše ili pahulja
zasipa vlaga
lišće pipajući traži put

ponekad se proleće prevari
zađe krupnim korakom
zadrži se minut i okrene natrag
tada preko zelenog betona
gazim po toplom vetru
misleći da sam na slobodi

jednog jutra
mamuran, otvorio sam kapiju
ugledao ono što davno nisam
čist prostor

ni boja, ni životinja
plato, nekoliko stolica
odabrala me jedna
seo u nju kao u cvet

iznad se nebo pokrivalo oblicima
niko da priđe, ništa da proleti
najloni i avioni čekali su

sabirao sam kamene kocke
lomio prste
usta lemio tišinom
gledajući ono što davno nisam
gledajući onako kako jeste.

Praznične ukrštenice

Sve što treba da prođe je prošlo.
Sedimo po sobama i čekamo.

Znaci su isti
teško će nas po njima naći.

Izaći iz svega što nas sačinjava
poslednja je stvar na koju mislimo.

Svako se sapliće
niz svoju padinu
i to smatra begom.

Neko gleda zvezde i novine
komšija se opet opija i psuje mačke
ostali traže usnama udarce.

Ne čitati horoskop nego prodavce
zaboraviti savete jer gde su nas doveli:

čitamo budalaštine, i u novoj godini
dajemo šansu rešenjima iz '86.

Ovde je mrak i pored belih zidova.
Ono što treba da dođe neće put pronaći.

Na poslednjem spratu

Naravno da treba da se plašiš.
Strast je zemlja koja guši i rađa.

Volim da lovim preko ruba čaše,
ruka puna stakla ipak smirena je.

Činiš me predjelom
neću reći kriva si, već tuđa.

Strast je crna, masna zemlja
u nju možeš do laktova utonuti.

Nisam još odlučio

Senke lica
nestaju u lavabou

nove cipele
oblikuju hod

odabrao je lokvu sunca
stao u nju

mačke zelene od lišća
nečujno se umivaju

policajac na uglu
besposlen

kao u ličnom sanatorijumu
gotovo je zažmurio

sam

mogao je zategnuti
svoje nove obraze.

Prva dva točka

Crvenih očiju silazim u sada zelen svet
s obe strane staze šiblje i ptice
trnje donosi pesmu i ne smeta
autoput u daljini umirujuća je buka

iza zidova boje tamnog kaktusa
sunce zri i čeka da ga neko otkine
dok stupam tamo gde sve čujem
u dečjim glasovima:
ovde sam prvi put razbio koleno
kod onog stuba su me tukli

mirisi biljaka i bara
pregršt šipki poput kostiju –
položena osmica
volan koji više ne vozi nikuda
zvonce iz koga bije kopriva

gledam taj spomenik u travi
i okrećem se betonu
brzo, suvih očiju.

Minut manje

Probudio se jutros
naredbom zemlje, aprila

u vreme zatvorenih
zaposlenih
treznih
zaljubljenih

nisam bio ništa
od svega toga
ustao i osluškivao
svet poput lovca:

saznanje zasvetli
ne oslobađa
ali teret kostiju
diže sa srca.

Ukrasti

Nemam više šta da kažem
stop znaci koje sečem
padaju meko poput pepela

niko me neće otkriti
niti ću biti onaj
koji u drugoga
zabada zastave
i proglašava slobodu

varalica sam
i ne znam kuda dalje
ne postoje sever i jug
u glavi samo računi
niže, crveno i vatra i ništa

svi me znaju ovde
vreme je za put
radio govori suprotno
njegove pesme
uputstva za nesreću

polivam ga pogledom
zauvek gasim
napolju, noć pada brzo
noć pada potpuno.

O pesniku:

Nikola Đurica rođen je 1986. Beogradu.
Organizator je i voditelj poetskih večeri Pet Minuta Pažnje od 2017. godine, moderator na različitim književnim dešavanjima.
Basista je u alternativnom rok bendu Potop.
Diplomirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.