Martina Kuzmanović: Hepiend

La Familia

stojim na krevetu
krišom pušeći na prozoru
glavu obmotanu peškirom
i desnu ruku s cigaretom
proturila sam napolje
noga mi se trese
od ove akrobatike

na platou ispred zgrade
zatvara se kafana La Familia
vlasnik gotovo pobožno
slaže i unosi
zelene stolice i stolove
u mali kiosk

sve vreme priča
sam sa sobom
ili poslednjim gostom
koji gleda u njega

petak je i tako izgleda
njegov život tog dana

na istom platou
između kafane i kontejnera
stoji čovek u crnom
ukočen, zabrinutog lica

pali cigaretu, polako
opreznim, krutim pokretima

vlasnik i posmatrač
ne primećuju čoveka u crnom
niti taj oreol brige
oko njegove glave
oni su završili svoje za večeras

odupirući se o gomilu
prethodno složenih stolica
vlasnik takođe pali cigaretu
zasluženo
posle napornog dana
ne prestaje da priča

promenila sam pozu
sada klečim na krevetu
i noga me više ne boli

umiruje me pogled na palme
svetla
i dešavanja na platou
niko od njih trojice
nije podigao pogled
niko me nije video
niko nije pogledao u zvezde

zaboravili su

31.08.1990.

ja sam željeno dete
čvrsto verujem da je majka
doživela orgazam
prilikom mog začeća
na Dan Republike ili koji dan posle

skoro sam sigurna da je tata
imao zatvorene
a ona širom otvorene oči

nazvali su me po brodiću
koji je plovio Jadranskim morem
tamnoplavim slovima naziralo se
moje ime između talasa u Podaci

dovezli su me u beloj bubi
u taj mali stan na Miljakovcu
prekoputa škole

sve je snimljeno kamerom
imam dokaz
ako neko pita

i dok su mi oprezno i nežno
pridržavali glavu
pri izlasku iz kola
ja sam već bila tuđa

Izvini

setim te se
ne previše često
ali tu si

kad palim cigaretu
naručujem četvrto pivo
a nije trebalo ni prvo

ili dva sata posle
beznačajnog seksa
ako sam budna

za svoj rođendan, tvoj rođendan
kad se vratim sa putovanja
dok pišem, čitam
trčim, plešem
za vreme predstave
ne znaš šta sve stižem
u jednom danu

bežim od tebe i onda
te prepoznam u svakom
od svojih muškaraca
posle odemo ja ili oni
onako jadno
kako ljudi odlaze ponekad

setim se tvoje obuće
zarasle brade i raščupane kose
tada sam te poslednji put videla
Odakle ti krv na patikama, tata?
Ne sećam se. Ugazio sam u višnje.

onda ugledam dete
pored mlađe verzije tebe
na metalnoj klupi
sedi i gleda u tačku ispred
i pogled,
taj pogled
to je moj pogled
ja sam ga izmislila

u školi,
kad ostanem poslednja
i čekam da me pokupiš
posle treninga
kad te nema ispred
a ja ne umem sama
da se vratim kući

kad bi trebalo da me ispratiš negde
i u poslednjem trenutku
pojaviš se sa ružama
ako se uopšte pojaviš

mrzim crvene ruže

kad se mesec-dva
igramo porodice
budemo srećni
i onda samo ustaneš
opereš zube, namirišeš se
odlučiš da se napiješ

i to traje
i traje
i traje
i opet ukrug

onda ne živiš s nama
pijemo kapućino po kafićima
jedemo voće
puštamo ploče kod tebe
pa posle ne zoveš
po mesec dana

jednog popodneva
zazvonio je telefon
i stigle su vesti

imao si zelene oči
moje lice je tvoje lice

izvini,
ali ponekad je bilo
tako teško
voleti te

Vidi, ovo nema veze sa tobom

potreban mi je novi početak

odjednom
sedim u nečijim crvenim kolima
i čekam tako
boga pitaj šta

Da smo mogli, možda bismo

mogli bismo da pijemo
šampanjac na trotoaru
vozimo bicikl pored reke
uđemo u tuđe dvorište i čitamo

mogli bismo i da napravimo
tvrđavu od pokrivača
govorimo tajne jedno drugome
šetamo ulicama i pravimo se
da smo neki drugi ljudi

mogli bismo u pozorište
onda na pivo, pa kod tebe
ili zavirimo u kafanu, tu na ćošku
i igramo karte sa starcima
koji će nas uvući u svoje istorije

možemo i samo
da se smejemo i ljubimo
razmenjujemo muziku i knjige
možemo i da se bijemo
ali ne moramo
samo kažem onako

Čekala sam osam meseci

8. oktobra 2019. godine
ispred imigracionog centra
stajali su ljudi sa fasciklama
neki su izmoreno pušili
devojka
tamne kovrdžave kose
čučeći je popunjavala formulare
i koristila
niski prljavi radijator
kao oslonac

ušla sam u prostoriju
gde se podižu boravišne vize
prislonila kažiprst
na aparat za otiske
potpisala nekoliko papira
i gotovo

ovoga puta
nisu mi omašili prezime
na dokumentu

čekala sam
na to parče plastike
osam meseci
tačno u dan
sada ga držim u rukama

mislila sam
plakaću od sreće
smejaću se – ništa

napolju
jesenje sunce se probijalo
kroz oblake

uputila sam se
u kafeteriju sa crvenim
neonskim znakom
izabrala sto koji gleda ka izlogu

naručila sam supu od paradajza
posmatrala ljude
razmišljala
o njihovim životima
odeći
fiziološkim potrebama
odabirima jela

završila sam obrok
okrenula glavu
i pogledala sto
sa kariranom
crveno-belom pločom
za kojim smo često sedeli

tog januara bila sam bolesna
jela sam tu supu
ti nisi

ne prave je dobro
na tom mestu
voliš kad ima
manje koncentrata u njoj
i precizno stavljenu
količinu pavlake

sedeli smo
jedno naspram drugog
na trećoj stolici visili su
naši kaputi i rančevi

imao si pogled na prozor
gledala sam u tvoj tanjir i tebe
želeći da ti dotaknem ruke

našli smo se
da mi predaš kutijicu
s pilulom za dan posle
ovde ih nije
jednostavno nabaviti

ali ti imaš drugaricu
čija je majka lekar
dala ti je
falsifikovani recept

izašli smo napolje u zimu
na rastanku si mi tražio
polovinu novca za pilulu

čekala sam osam meseci
da nešto uradiš, ali nisi

i tako mi je svejedno
danas me to ne zanima

Kako je bilo živeti sa tobom

sa tobom
sa tobom koračanje bez osvrtanja
izbegavanje glavnih cesti
držanje za ruke krišom
ovlaš dodirivanje prstima

sa tobom
ubrzano disanje
prećutkivanje problema
fragmenti radosti 
mala iznenađenja

sa tobom
gledanje u oči 
prilikom vođenja ljubavi
priča o našoj nerođenoj deci

vidim tvoju ikonicu na mesindžeru 
svetli zeleni kružić
aktivan si

umri

Grad feniksa, Muranov

razgovaramo
mljackajući morunu
u malom mestu
negde na Mediteranu

napili smo se malvazije
mirišu masline dok
more besno udara o obalu
mesec nas vodi makadamom
do privremene destinacije

uspavljuješ me
milujući mi međunožje

kilometrima kasnije
mlatiš me
ne odustajem
i maštam o sreći
modro mi je celo telo

prolaze meseci
tri godišnja doba
oporavljam se
jedem mandarine
na malom balkonu
i mislim
kako bih volela da umreš
maligni tumor
ili možda metastaza?
moja mala mantra
pred spavanje

ponekad milim
po našim mansardama
obmanjujući se
kako je to egzorcizam tebe

i pored monizma
srećom
mimoilazimo se
po haustorima
sve si manji i manji
postaješ mikrob
koji se mestimično pojavi
da me podseti
šta je tuga

marširam dalje
i budi uveren
nikada neću stati

kako bih i mogla
kada je sam Mone
došao da mi naslika
ovaj zalazak sunca 

Hepiend

Oda varšavskom getu

zaboravljamo ljude
koji su bili isti kao mi

živeli iza zida
i zaljubljivali se u vreme rata
smrt ih je neumorno gonila
nisu znali da li će jutro
dočekati živi

ipak, oni su plesali u tami
i ljubili jedni drugima vratove

O pesnikinji:

Martina Kuzmanović rođena je u Beogradu, 31.08.1990. godine. Završila je Građevinski fakultet. Do sada, pesme su joj objavljene u zborniku Rukopisi 43, časopisu Dometi kao i na portalima Čovjek-časopis i Astronaut.ba. Nekoliko puta je učestvovala na događajima Argh i Pet minuta pažnje. Priprema zbirku poezije Ovo telo je hotel, čiji je urednik Zvonko Karanović.