Eugenijuš Tkačišin Dicki: Ne dam ti sebe ni u jednom vidu

V

gde je tvoja otadžbina, pesniče
a gde tvoje progonstvo
jesu li ptice s tobom il protiv
tebe pevaju ptići 

i kuda ćeš poći kad te zemlja
prva izda
jer prijatelj ti je okrenuo leđa
juče (kažu nesiguran je oduvek 

u sebe bio) nesiguran u sebe
ko ptić u svoj trepet 

(Olštin, 9.I 1989.)

VI Preciziranje

jer prijatelj te je izdao
ranije (kažu nesiguran u sebe
oduvek je bio) nesiguran u sebe
ko ptica u svoje gnezdo 

i kuda ćeš poći pesniče kad ti otmu
zemlju (jednim dekretom
nakon operacije „Visla“) premda će srećom
zaboraviti da ti otmu pesmu 

reci, majko, tu najprecizniju našu
svojinu ti spokojna budi za mene 

VII Vukovi

i kuda ćeš poći, pesniče
kad te zemlja izda
prva, jer te je prijatelj
ostavio na studijama 

polonistike i odabrao nešto
bolje (kažu nesiguran u sebe
je bio od rođenja) nesiguran
u sebe ko ptić zamrežen 

svojim trepetom spokojna ti budi
za mene: Poljačine (ko
Vučine) svom pesniku neće nauditi
mada je pesnika uvek udes hud 

X. Došljak

jedna te ista
samoća hoda oko mene
i pleše na kiši
pošto nije kiša 

pošto nije vetar
koji se osvrće za jučerašnjim
momkom za tim prošlim
kažu, uvek za nečim jurimo i nekog 

ne sustignemo pa makar tog došljaka
koji nam se predstavio kao Stahurski 

XI

sveti Jovane iz Dukle (pokrovitelju grada
Lavova) uzmi me u zaštitu svoju danas dok
hodam praznom ulicom Maršalkovskom i sve
mi manje treba svetala reklama 

svoje prijatelje ostavio sam daleko odavde
u Krovici Holodovskoj u Velikim Očima
daleko odavde ostavio sam svoje davnašnje
i skorašnje telo i ništa me više ne vezuje 

sa Lešekom Papjernjickim sem ovog
teksta sem ove molitve
s Belskim me takođe ne vezuje ništa
mada bih njegovo ime rado udenuo 

među imena ko bi ga znao zašto
u poeziji ne mora da se zna 

XII

Sveti Jovane iz Dukle (pokrovitelju grada
Lavova) provedi me kroz Krakovsko
Pšedmješće kojim danas pretrčavam
prečcem na nedozvoljenom mestu 

kod nas na selu udaralo se prečcem
i niko nije ni pazio sem
ponedeljkom kad je pijačni dan i kradu
sem kad je panađur daleko odavde 

ostavio sam svoje davnašnje i skorašnje telo
i ništa me više ne vezuje sa ovim tekstom 

XIV

ne preti nam nikakva opasnost od kako
odabiramo prošlost
koju zgodno možeš
namestiti u pesmu svrstati 

živimo ili nas nema
kad uranjamo u reč
jer reči takođe možemo
namestiti u stupce nanizati u retke 

da bismo se sebi sami svideli
pre nego što nas neko prigrli 

XV

živimo ili nas nema
dok radimo u zatišju
u kamenu i otkad se reč
strmopizdila (to se

tako kaže) i u travu obrasla
to se tako radi kad hoćeš
da uzdigneš prošlost (poput
sadašnjosti) postaviš na svetlost 

sutrašnjeg svitanja i svidiš se
samom sebi pre no što nas neko nasanka

XIX Pesma o bipolarnom poremećaju

pre svega treba uzeti
u obzir činjenicu
da se poezija (poput bipolarnog
poremećaja) kotura

ukrug i nikad ne pretekne
kuda se koturaš
moja bezumna beskućna
pesmo („Niko nas, niko 

neće izjedna”) nabolje bi
ti bilo u Lisičijem jarku a još
bolje u školskom udžbeniku

XXI Dvorac 

pođimo, dakle, kod tetke Marinke
sestre Bukitine ne smetnuvši s uma
njenu bolest (krpice i zastavice
u okućnici na dvorskim prozorima) 

pre svega pak treba uzeti
u obzir činjenicu da bolest
svašta može da zahvati osposobi
za poeziju koja se kotura ukrug 

kud se koturaš ti bezumna moja
beskućna pesmo (kud te sećanje
nosi) najbolje bi ti bilo
u školskom udžbeniku a još 

bolje na lublinskom kolodvoru

XXIX. Kad su u aprilu 1944.godine
Ukrajinci palili Vulku Krovicku

gde je tvoja otadžbina, pesniče
a gde tvoje progonstvo
i ko te je prognao zašto tvoja
usta ne sazdaju pesmu 

u kojoj će majka izbeći operaciju „Visla“
a deda koljač odgovarati za
smrt Kozirskog u poeziji nema
nemogućih stvari 

deda koljač i njegova braća odgovaraće
za to što su spalili Vulku Krovicku
i za smrt, izm. ostalog, Vojćeha Tkačišina
u poeziji je sve postižno 

i majka će očas posla izbeći
operaciju „Visla“ a ja operaciju „Zumbul“ 

(11.VII 2015.)

XXX

Nek potraje stvarnost
u svojim egzaktnim
okvirima (u egzaktnim škrtim
a opet najlepšim) 

trebalo bi ipak utvrditi
dokle egzaktnim a dokle
škrtim od kako sam 2004. godine
otišao iz Pšemisla 

ne dobivši zauzvrat ništa
trebalo bi to najposle glasno reći
podvući u poeziji (u vazduhu
koji dišemo gušimo se oskudom  

drugih mogućnosti)

XXXII

momčić koji hrani
dva zamišljena psa
prošlost i budućnost
od kojih bliže istini 

bliže telu uvek je
mešanac ili džukac
elem ovaj momčić mora da je sam
samcit ali on to još uvek 

ne zna mada će mi u Jezuitskoj ulici nestati iz vida
i danas zacelo liže rane 

XXXIV Rotiranje zvezda

o smrti ovde nikom ne kazuj
kao da je nije ni bilo kao da je
nije bilo kad rađa se i kad zađe
sunce koje se nas samo drži 

hramlje za nama u polju (od jedne
do druge radnje) kad se rađa
i kad zađe sunce koje nas samo
ne ostavlja mada sam video u noći 

mnoge odbačene ali i popaljene
kad ona, kako to već zna uzme
zvezde da rotira molim te
ne kazuj nikom šta si video na nebu

O pesniku:

Dicki (1962). Eugenijuš Tkačišin, jedini poljski pisac koji nije dao nijedan intervju. Čak ni 2009, kad je primio najveću poljsku književnu nagradu „Nike“. Među poslednjim objavljenim knjigama pomenimo zbirke: „Istorija poljskih porodica“ za koju je 2006.dobio nagradu „Gdinja”, zatim „Pesma o zavisnostima i potčinjenostima“ (nagrade „Nike“ i „Gdinja“), „Ime i znamenje“ (nagrada „Silesijus” 2012), „Norvidova ljubavnica“ (nominacija za „Nike“ 2015). Živi u Varšavi ali je odrastao u Pšemislu i Olštinu gde se posle operacije „Visla” našla njegova najbliža porodica, prisilno iseljena iz Poljske zbog pripadnosti ukrajinskoj ustaničkoj armiji. Poezija Dickog tematski je duboko povezana sa istorijsko komplikovanim poljsko-ukrajinskim odnosima, sa bolnim pitanjima identiteta, telesnošću između profanog i sakralnog, sa pitanjima maternjeg jezika, veroispovesti, sa uspomenama upisanim u kolektivno, porodično i lično sećanje miliona ljudi na prostorima današnje Poljske i Ukrajine. Njegova poezija čita se kao povest-reka, stihovi se nadovezuju, prepliću i prave utisak neponovljive celine.

O prevoditeljki:

Milica Markić (1966, Beograd). Diplomirala na katedri za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu 1991.godine. Do 2009. radila u izdavačkim kućama Nolit, Clio, i u Biblioteci Uprave republičkih organa. Član Udruženja književnih prevodilaca od 2004, od 2009. sa statusom slobodnog umetnika. Angažuje se u popularisanje savremene poljske književnosti, u odabir dela koja ulaze u stvaralački dijalog sa domaćom kulturom, ali i u osvežavanje prevoda poljskih klasika, u prevrednovanje obavezujućih modela i hijerarhija. Naposletku – u uspostavljanje mostova između srpskih i poljskih pisaca. Prevodi poljsku prozu, poeziju i esejistiku. Od trideset do sada prevedenih knjiga najznačajnije su „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk; „U pustinji i prašumi“ Henrika Sjenkjeviča; „Sanatorijum u senci peščanika“ Bruna Šulca; „Transatlantik“ Vitolda Gombroviča; „Ljubav i odgovornost“ Karola Vojtile; „Stvarno i nestvarno postaje jedno telo“ Eugenijuša Dickog; „Grafikon“ Julije Fjedorčuk.